Поета и дипломата Милан Ракић пјесмама улијевао снагу будућим генерацијама

БАЊАЛУКА - “Данас нама кажу, деци овог века, да смо недостојни историје наше, да нас захватила западњачка река, и да нам се душе опасности плаше. Добра земљо моја, лажу! Ја ћу дати живот, отаџбино моја!”, поручивао је пјесмом “На Газиместану” пјесник Милан Ракић који је умро на данашњи дан прије 82 године.

Поета и дипломата Милан Ракић пјесмама улијевао снагу будућим генерацијама

Овом пјесмом велики пјесник је оживио визију легенде о бици на Косову и њеним посљедицама. Својим стиховима Ракић је давао подстрек свим будућим генерацијама да осјете сопствену снагу, да створе нове идеале, нове погледе и дјела којима ће обиљежити своје доба.

Родољубље Милана Ракића прожето је племенитошћу и погледима модерног мислиоца. Његови стихови откључавали су многа срца и наводили на дубоко промишљање.

Предратних година, пролазећи ходницима министарства Иво Андрић је наишао на канцеларију Милана Ракића, а када га је Андрић упитао шта ради, овај је стидљиво одговорио да пише пјесму. По каснијем Андрићевом описивању њиховог сусрета сазнајемо да га је Ракић одмах одвео до свог стола на коме се налазила хрпа наслаганих аката, те да је у средишту био један лист хартије исписан у прози. Ракић је збуњеном Андрићу објашњавао неуобичајено биљежење пјесме у строго везаном стиху. Милан Ракић је у својој канцеларији, када би нашао згодан тренутак, чиновничко перо замјењивао пјесничким. Сваку пјесму писао је у прози, као што је исписивао и обична акта на којима је свакодневно радио. На крају сваког написаног стиха стављао је једну малу, усправну црту. Све је чинио због тога да га не би неко изненадио у стварању. Срамота би га било да неко на његовом столу пронађе стихови и строфе. Тако је дипломатски службеник Милан Ракић кришом, у маленој соби министарства, стварао најљепше стихове српске поезије.

Андрић је истицао Ракићеву скромност, али и његову урођену отмјеност и достојанство. О томе свједочи и чињеница да су његови стихови на велика врата ушли у српску поезију, а да публика није ни знала ко је и како се зове њихов творац. Прве његове пјесме су штампане 1902. године у “Српском књижевном гласнику”, а умјесто имена аутора стајао је псеудоним, односно загонетно, латинично слово “З”.

Рођен је у Кнез Михаиловој улици, отац му је био Димитрије Мита Ракић, министар финансија и човјек који је први превео “Јаднике” Виктора Игоа. Његова мајка Ана била је кћерка академика Милана Милићевића, књижевника, етнолога и предсједника Српске академије наука.

Милан Ракић је посједовао све таленте својих предака, о чему свједочи његова успјешна каријера правника, дипломате и пјесника.

Рано је остао без оца, а бригу о дјечаку преузео је дјед. Када је завршио гимназију, Ракић се уписао на Филозофски факултет, а потом се пребацио на Правни. Дјед је имао велике планове за свог унука, финансијски га је помагао и охрабривао да студије настави у Паризу. Боравак у Паризу утицао је на његово образовање, али и на љубав према поезији којом је постао опчињен. Након завршеног образовања у француској престоници Ракић се вратио у Београд и запослио у банци. Веома брзо је напредовао, прешао је у Министарство финансија, а потом у Министарство иностраних дјела.

Од 1905. до 1911. боравио је у конзулату у Приштини. Ту је упознао многе споменике српске древне културе и књижевности, а 1906. писао је из Приштине: “Са очајањем мора човек мислити на будућност нашега народа, ако нам стање потраје још које време. Са свих страна чују се гласови очајања, па и од оних који су ту да помогну страдалницима. Јадна помоћ... А ја сам уверен да је за овакво стање крив наш злочиначки нерад”.

Пред почетак балканских ратова Ракић је напустио дипломатску службу и добровољно се прикључио јединици пуковника Алимпија Марјановића. Након 15 дана обуке у Прокупљу ушао је у чету Војводе Вука и кренуо ка Косову, био је први који је ушао у ослобођену Приштину. Одмах је отишао у конзулат како би извадио велико црквено звоно које је својевремено сакрио од Турака у подрум. Звоно је било изнесено и постављено у порти православне цркве. Ракић је први повукао уже, да би потом то учинили и остали. Звонило је звоно као знак да је Косово ослобођено. За учешће у рату 1912. године одликован је Златном медаљом за храброст.

Анегдота

О његовом ступању у дипломатију постоји занимљива анегдота. Наиме, Ракић је ишао да се представи Николи Пашићу, а већ се о њему знало као о талентованом пјеснику. Пашић му је том приликом казао: “Овај, знаш. Ја сам чуо да ти певаш песме у певање, али у спољну политику нема певање, него има све да чуваш у државну тајну, као што девојка има да чува... овај... пре него што се уда”.

Сајам књиге тел 051/231 041, моб 066/706-364, факс 051/ 231 080, mail: ivicp@glassrpske.com

"Глас Српске" Улица Скендера Куленовића 93,8000 Бањалука